Teror na poslu

Ja sam mlada devojka, trebaju mi pare za faks, zato samodlučila za prihvatam posao koji mi je jedan poznanik ponudio preko telefona. Počelasam da  radim u jednoj kafani u Subotici krajem 2009.godine. Vlasnik kafane,Zoran, je obećao da će mi redovno, nedeljno plaćati. Pre nego što sam počela, pitalasam koleginicu, konobaricu koja je radila tamo skoro godinu dana, kako joj sečini, a ona mi je rekla da je  zadovoljnaplatom, kao i poslom, mada je ona radila samo u prepodnevnoj smeni, kada jebilo manje gostiju. Zoran je odlučio da ću ja raditi poslepodne. U početku nijebilo nikakvih problema, nedeljno – dovnedeljno sam dobijala platu, a bilo je ibakšiša, puno sam  radila,  slobodne dane sam imala  dvonedeljno jedanput. Radila samsvakodnevno  prekovremeno. Nisam imaladrugi izbor. Polako sam postala sve više umorna, iscpreljna od gostiju koji sume maltretirali, od gazde koji se napijao svakog dana i do zore sam morala da poslužujemnjega i njegovo pijano društvo. Moj cilj je stalno bio pred mojim očima , da zaradimnešto. Ja sam izdržljiva osoba, sa završenom matematičkom gimnazijom. Na momradnom mestu svi su me omalovažavali počevši od gazde. Htela sam da dam sve odsebe, naivno sam mislila da, ako radim fino i ako sam ljubazna prema gostima,stavri će se promeniti. Ozbiljniji problemi su počeli kada  je Zoran počeo da kasni sa  platom. Uvek je imao neki izgovor, kaonaprimer ide u svadbu, treba da plati neki račun i tako dalje. Ovo se dešavalosve češće i češće. Morali smo da se ponižavamo za zasluženu platu,naprimer  danima smo ga molili da nam dabarem pola ili čak deo plate, i bile smo srećne ako smo dobile koji dinar.  A Zoran, vlansik kafane je svakoga  dana častio svoje prijatelje viskijem idrugim atraktivnim pićima, a ponekad bi to iznosilo i više od celodnevnognaplaćenog prometa. Prodatu robu nije nadoknađivao i tako smo polako  potrošili maltene svu zalihu pića. Nismo imališta prodavati , magacin je bio skoro prazan. Uzalud smo opominjali gazdu daponestaje robe, on se na to nije obazirao. Njemu je njegovo društvo bilo iznadsvega. Počeli smo da gubimo stalne goste, što je naravno povuklo za sobom i padprometa.

Zoran mi je ostao dužan deset hiljade dinara. Pre mesec dana samdala  otkaz, ali koleginica je ostala jošmesec dana, pa je njoj je ostao dužan 29 hiljada dinara. Nazivam ga svakog dana,i nadam se da ću nekako uspeti  daizvučem moje pare koje sam zaradila.... Ali on mi se ne javlja i pravi sebudalom. Nikada nije zgodno vreme kada ga zovem telefonom. Od obećanja da će meon nazvati, do sada nije bilo ništa.  Moja je preporuka : oprezno sa kafanama,proverite bonitet gazde!